Ivo Andrić - Most na Žepi
Ukratko o pripovetkama
Posmatramo li istoriju srpske književnosti kao jedan niz žanrovski polivalentnih formi, nametnuće nam se zaključak da najupadljivije mesto u tome nizu zauzima pripovetka sa svim svojim modalitetima. Vitalnost pripovetke kao žanra nesumnjiva je i nesporna, a njena raznovrsnost, tematsko bogatstvo, stilska i kompoziciona razuđenost toliko veliki da je čine najstabilnijim oblikom proznog izražavanja u našoj književnosti. I ne samo savremenoj: pripovetka je kao vrsta najdublje ukorenjena u istoriji srpske literature. Uz liriku u užem značenju reči, pripovetka je, naročito u novijem dobu, bila žanr u kojem su načinjeni najveći prodori, a u nizu njenog evolutivnog uspona, upisuje se velik broj remek-dela sa osobinama najveće izvrsnosti. Bilo da je reč o pripovedačima što žele u pripoveci da ostvare atmosferu «čaranja, tihog tkanja i šapata o dubokim i skrivenim tajnama života», kako bi to rekla Isidora Sekulić, onima što u legendi, mitu ili povesti pokušavaju da nađu skrivene ključeve sadašnjosti, ili o onima što otvorenih očiju gledaju svet oko sebe pa nam ga, prelomljenog u sočivu vlastitog saznanja, vraćaju kroz sliku, reč i zvuk, ili, pak, onima što kroz san idu u nepoznate svetove da bi nam ispričali priču o nama samima – svi oni pripovedaju uvek istu priču o čoveku, tajnama njegovog srca i duha i njegovom mestu u vaseljeni.
Prikaz pripovetke i odlomak:
Коментари
Постави коментар